Osvanuo je jedan naizgled običan dan, kada sam sa dragim ljudima ispijala prvu jutarnu kafu, i pored raznih drugih, povela se pričao o tome kako smo moj, tada verenik i ja zajedno već osam godina i vereni celih sedam. Šalili su se na naš račun kako ćemo ući u istoriju parova sa najdužim vereničkim "stažom". I u jednom trenutku, on, moj tada verenik, mi se obrati sa rečenicom: "Mislim da je krajnje vreme da našu ljubav prenesemo na viši nivo". Tog avgustovskog dana smo odlučili da će svadba biti sledeće godine, na proleće, doba kada se sve budi i cveta.
Punih devet meseci sam imala da sve dobro osmislim. Bilo je trenutaka kada sam ludela, i od nervoze bih pojela čitavu teglicu euro krema, ali je bilo više onih lepih i sa uživanjem provedenih dana u kreiranju tog, za dvoje zaljubljenih, najsrećnijeg trenutka u životu.
Nisam od onih koji se
hvalisaju, uvek bi se postidela kad bi me drugi hvalili, ali na ovaj
projekat sam jako ponosna. On ne bi bio moguć, naravno, bez pomoći meni
bliskih ljudi, koje neizmerno volim.
To junsko jutro, je izgledalo ovako.
